коме је давно одређен Државни интерес, кроз дефиницију националног парка. Сагласно захтеву Налогодавца (Алас Раковац), професор Вујић и екипа Рударско – геолошког факултета, свој задатак су обавили сервилно. Утешно је по љубитеље Лединачког језера, што овај Пројекат нема никакву законски извршну основу. Он представља само још једно маштено играње, попут поменутих дипломских радова. Оквир рекултивационих радова, на деградираним просторима Националног парка, мора поставити Републички завод за заштиту природе и мора се добити сагласност Министарства за заштиту животне средине. Заводу за заштиту природе, полазни параметар нису кубици камена, већ заштита и очување фрушкогорске флоре и фауне – потпуно угрожених у вишедеценијским интензивним експлоатацијама камена, које су данас у експанзији обнављања, управо захваљујући деценији егзистенције Лединачког језера. Други битан предуслов, реализације оваквог пројекта проистиче из Устава Србије, а чини га Сагласност локалне самоуправе, са логично пресудним ставом Месне заједнице, о чијој се територији ради. Овај став, као артикулација грађанског израза, исказиван је недвосмислено у корист брзе и чисто безбедоносне рекултивације, са прихватљивим роком од једне до три године, за извршење. Као обавезујући, овакав став је према народним представницима оверен хиљадама потписа, на више пута прикупљане петиције, односно Закључцима и Ставовима са народних протестних окупљања на Лединачком језеру, достављаних свим релевантним политичким чиниоцима. У правној држави пројекти рекултивације деградираног у националном парку, који предвиђају у „безбедоносној“ мери вађење 5.000.000 кубика камена, немају ни минималне шансе за реализацију. Фрушка гора и Лединачко језеро су барометар да ли живимо у правној држави или анархији.Љубитељи Лединачког језера - Стари Лединци. (www.ledinackigral.blogspot.com)